Калиграфија

Калиграфија (од грчког kalos-леп, graphein-писати) је уметност лепог писања која води порекло са далеког истока (Кина, Јапан). Чувени древни мајстори калиграфске вештине су Персијанци. Исламски али и запарњачки калиграфи. Савремена дефиниција калиграфске вештине је да је то уметност давања форме словним знацима на виртуозан начин.

Калиграфија западног света којој припада и наша користи фонетско писмо по принципу- један глас, један словни знак. У њој су заступљена два писма: ћирилица и латиница. Инспирација за римска књижна писма били су грчки словни знаци настали у периоду римске империје. Из тог периода потичу значајна писма која и данас користимо, као што су: римска капитала, рустика, унциал. У 8. веку, за време владавине Карла Великог, створено је значајно писмо – каролина. Оно је било инспирација калиграфима у ренесанси када су настала значајна писма: хуманистички минускул и курзив, која се и данас користе. У бароку су се писма усавршавала и виртуозно изводила. Томе је допринело и увођење различитих металних пера. Код нас као и код других православних народа, велику улогу имају манастири. У њима су образовани монаси преписивали старе рукописе и тако их умножавали, писаним уставом, ћириличним писмом које је за инспирацију имало грчки унцијал. Овим писмом је писано и Мирослављево јеванђеље. Поред устава имамо и полуустав и брзопис, мање формална писма али својом лепотом не заостају за уставом.

Калиграфија се исписује на пергаменту, папирусу и папиру. Користе се различите врсте алата: четке, пера од трске, бамбуса,птичја, метална пера, а од савремених алата ту су и различите врсте маркера, фломастера, посебно зарезаних за калиграфско исписивање и различите ширине у зависности од величине текста и папира. Модерна калиграфија изводи се и помоћу хемијских оловака. Мастило за писање је обично водоотпорно и много мање вискозно у односу на мастило које се користи при штампању. Високо квалитетни папир који има добру коензистенцију порозности, омогућава чистије линије, такође често се користи пергамент или velum. Један од бољих папира је Fabriano arustico разних дебљина. Фабриано је погодан јер одлично прима темперу и друге течности које се користе за орнаментику, а не сме да се савија јер пуца због памука. Четкице од природних влакана које се не отиру одлично примају туш односно мастило. Калиграфи израђују најквалитетнија калиграфска дела велике уметничке вредности а величина и декорација слова доприносе естетици.

Типографија Кинези су (Pi sheng) oткрили израду независних оловних слова за штампарску пресу још 1040. године п.н.е., а у Европи су откривена 1440. године када их је Гутенберг усавршио на бази Холанђанина Лоренса Коснера десет година раније. Занат резања слова постојао је и раније а користили су их оружари, златари и ковнице новца. Иако Гутемберг није открио оловна слова, сматра се да је он оснивач типографије, методе израде и ливења независних слова. Типографско штампање омогућило је чување, преношење и коришћење, економично и брзо умножавање књига. Такође, доношењем технологије израде папира у 13. веку настаје друга револуција у писаној комуникацији( прва револуција је настанак фонетског писма). Пад рукописног писања у односу на типографију није се догодио. Порасле су потребе за мајсторима калиграфима који су били неопходни као учитељи ове фундаменталне вештине. Трећа револуција у писаној комуникацији је дигитална. Од 1994. године постоји потпуно дигитална штампа, директно из фајла.

Историја писма

Писмо је систем комуникације међу људима путем конвенционалних видљивих знакова. То је графички приказ језика. Пре појаве писма ,пре око 100.000 година људи су се споразумевали кинетичким покретима руке ноге и главе. Чворновно писмо о дрво или једну главну траку везиване су друге траке разне дужине, ширине и боје, или претечу писма, усавршили су и користили јужноамерички индијанци. Значење се одређивало према начину везивања, према боји траке и удаљености траке итд. Рабош је расцепљен штап дужине 20-80 центиметара на који се урезују зарерзи. У употреби је код неких народа у Африци, Аустралији и Кини. Као средство за споразумевање и трговину распрострањен је био код Германа, Словена, Кинеза, Монгола и Египћана.

Алтамира је пећина у Шпанији, чувено палеолитско налазиште које се налази у покрајни Кантабрија, недалеко од места Сантиљана дел Мар. Пећина је дуга 296 метара, састоји се од више пролаза и соба. Главни пролаз варира у висини од 2 до 6 метара.Пећина је чувена по цртежима који су осликани на зидовима. Облици су цртани једни преко других, нема композиције, коришћене су земљане боје, а претпоставља се да је животињска маст коришћена као езиво.Праисторијски уметник је сликао готово искључиво животиње које је ловио, тако да су на таваници у Алтамири насликани бизони, јелени, коњи, дивље свиње. Рањени бизон је праисторијска слика у Алтамири, настала између 15000. и 10000. п. н. е.Сликан је само са две боје - црвеном и мрком. Као позадина је искоришћена природна стена , чије је пукотине, испупчења и удубљења праисторијски уметник вешто користио. Представа животиња одвојена је мрком линијом, различитом у светлини. На местима где је линија светлија облик отвара, а затвара тамо где је тамнија. Нису приказане непотребне појединости које би оптеретиле представу. Ефекат је постигнут контролисаним сенчењем, које облицима даје обилну пластичност.

Етапе у развоју писма

Пиктограм или пиктограф (сликовно писмо) је запис и прича у сликама на камену, кожи, кости или металу (бронзи) који заједно приказују одређени догађај. Пиктографи још увек нису писмо, не постоје правила још увек, то су писма у наговештају. Да би забележили неки догађај људи су у најстаријим временима цртали по зидовима пећина. Пећинско сликарство старо је око 35000 година ( пећина Ласко у јужној Француској, Алтамира у Шпанији). Слоговно или силабичко писмо је писмо речи оно прелази у писмо гласова. Код фонетског писма знакови се употребљавају само за поједини глас и то је алфабетски фонограм. Појмовно или идеограмско писмо је систем знакова који су разумљиви свакоме при чему сваки знак означава један појам. Усавршено идеграфско писмо је кинеско писмо које има десетине хиљада знакова или симбола. Идеграми су и данас у употреби као зодијачки знаци, физички, хемијски, математички и географски знаци. Клинасто идеограмско писмо појавило се између 5000 и 3000 година пре н.е. код Сумераца, народа који је живео на тлу плодне Месопотамије. Сумери су, дакле, први цивилизован народ који је иза себе оставио писане споменике. Сумери су употребљавали врсту усавршеног појмовног писма са системом знакова са фонетским карактеристикама. Писали су утискивањем тространог клина у глину и комбиновали положај клина. Клин је био од дрвета метала или кости. У глину утискивали су се четири основна знака: клин, троугао, угао и стрелица. Смер писања био је одозго на доле, а од 2700. године пре н.е. пише се водоравно. Најстарији египатски писани споменици потичу из 3000. г.п.н.е и то је Хијероглифско писмо. Сликовно писмо користили су и усавршили још и Вавилонци, Индијци и Кинези. Стари Египћани су преузели Сумерско сликовно писмо и у своје писмо и додали још 24 знака (слова или речи, фонограма). Старо Египатско писмо назива се Хијероглифско писмо или Хијероглифи.

Стари народ Феничани први су ( oко 1500 година п.н.е. ) смислили писмо којим су почели један глас да представљају једним словом, уместо речи сликама, као што је било до тада. Тако су стари Феничани створили прво гласовно писмо ( фонетско ). ( 1 глас – 1 слово ). Феникија је била веома развијена као трговачки центар и веома заслужна за ширење фонетског пис ма по Медитерану. Феничани су били семитски на род, потомци народа који је у 2. миленијуму п.н.е. насељавао библијску земљу Ханан (данашњи Израел, палестинске територије, Либан…) Реч феничани значи црвени људи, како су их зва ли Грци, који су с њима трговали. Tрговина са Грцима била је изузетно значајна за даље ширење пи смености и развој алфабета. Пошто је тај алфабет наслеђен из семитске традиције, слова су предста вљала само сугласнике, а писали су здесна улево. Они су слова називали алеф, бет, гимел, далет… што је значило: во, кућа, бумеранг, врата. Њихов алфабет имао је 22 слова ,није имао самогласнике а писало се са десна на лево. Феничанско гласовно писмо преузели су стари Грци и од њега створили Старогрчко писмо односно прво писмо које се писало као и данашња писма, с лева на десну страну. Од Старогрчког писма настала су сва данашња писма.

Грци су око 1000 година п.н.е. преузели феничански алфабет, променили пет сугласника у самогласнике и током наредних векова прешли на писање са лева на десно ( у 7. или 6. веку п.н.е. ).Током прелазног периода писало се наизменично, слева у десно у једном реду, па здесна у лево у другом. То је бустрофедонски редослед писања, што значи окретање вола, по што се во окреће на крају прве бразде када вуче плуг. Око 400 година п.н.е. стандардизовали су свој алфабет са 24 слова. Феничанске словне облике Грци су променили у форму изузетне лепоте и хармоније. Овај стандард писма био је погодан за европске језике и он се преко Етрураца проширио на Римску империјуи остале народе који и данас користе латинично писмо. У развоју грчког писма јављају се разлике у облицима зависно од материјала који је коришћен. Имамо свечано, класично писмо, које је било погодно за урезивање у камен . У 3. веку п.н.е. појављују се округласта унцијална слова, много слободније писмо за свакодневне потребе. Линија за писање била је на растојању од једне унциме. Слова су иимала мање потеза и могло се брже писати. Нешто касније развијен је полу-унцијал или брзопис, писмо писано у четворолинијском систему. Ово писмо је имало утицај на касније стварање ћирилице. Поред ових, Грци су користили и курзивни облик писма. Временом се архаични грчки алфабет развио у два самостална алфабета, источногрчи и западногрчки. Од источног је настала класична грчка азбука, а од западног латиница, јер се користио и у грчким колонијама, Сицилији и Јужној Италији.

Eтрурско писмо. Као што феничанска слова нису остала само на те риторији Феникије, тако ни грчка нису боравила само на територији Грчке. Као што су феничани тр говали са Грцима, тако су Грци трговали са наро дима у Италији, пре свега са Етрурцима – народом непознатог порекла који је насељавао подручје се верно од Рима. Етрурци су почели да записују свој језик слови ма која су развили из старогрчког, око 7. века п.н.е. У почетку је то било монументално писмо, угластих и неправилних облика, да би касније слова постала ситнија и облија. Претпоставља се да су Етрурци или Римљани променили називе слова из алфа, бета… у а, бе… Они су брзо постали писмено друштво и тргујући, преносили су ту вештину другим народима.

Римљани су говорили језиком који није имао сличности са етрурским. Они тада нису били моћан на род и били су под великим утицајем етрурске културе. Међутим, временом они јачају и током 4. века п.н.е. напали су и уништили Етрурце, преузимајући њихову културу. Преузевши етрурски алфабет, Римљани су га по степено мењали (у периоду од 600. до 250. године п.н.е.), да би могли да записују гласове латинског. Тада нису имали слова U, W и Ј, она су додата много векова касније. Са формираним алфабетом Римска република је 250. године п.н.е. постала нова светска сила, освојили су Италију, а затим Грке и друге народе. У следећим вековима, они ће покорити многе земље, а заједно са војском путоваће и њихов алфабет. Римљани су имали више различитих форми писма, у зависности за које намене је коришћено и којим алатом је исписивано. Писмо римских клесаних натписа има изузетну лепоту. Најлепшим примером сматра се натпис у подножју Трајановог стуба у Риму, који потиче из 113. године нове ере. Такво римско капитално писмо назива се монументална капитала и јавља се у првом веку пре Христа. Слова су писана тако што би их калиграф прво исписивао широ ком пљоснатом четком, а затим би клесар урезивао слова пратећи потезе калиграфа. У Риму се од 2. до 5. века користила рустична капитала, а од 4. до 9. века, унцијал. Крајем 8. и почетком 9. века франачки краљ Карло реформише писмо и на идејама касног римског курзива и келтског полуунцијала настаје каролиншка минускула.

Каролиншко писмо названо је по франачкој династији Каролинга, чији је оснивач био Карло Велики. Оно не припада групацији националних писама, нити је обележје једног народа. Употребљава се од доласка на власт франачког императора Карла Великог (768–814), па све до краја 12. века. Он је освојио велики део бивше територије римског царства у Европи и 800. године је крунисан за цара, владара Светог римског царства. Увођење каролиншког писма у употребу је поку шај да се успостави стандардно писмо у целој Европи после пада Западног римског царства, јер би то помогло успостављању реда и закона, као и развоју образовања. Карло Велики је на двору окупљао велики број учених људи који су заслужни за стварање каро линшког писма, а највећу помоћ имао је од Алкуина из Јорка, личности о којој не постоји много података. Алкуин је заједно са осталим ученим људима прегледао и прочистио постојеће облике писама, да би се дошло до облика који зовемо каролишка минускула. Након тога Карло Велики издаје декрет по коме сва дела морају бити препи сана овим писмом. Ово је дефинисано књижно писмо јасних и строгих форми, веома читљиво, а настало је преобли ковањем старијих типова писама. Речи су јасно одвојене белином, појављује се цртица за растављање речи на крају реда, потпуно је разрешен проблем малих слова. Верзално писмо је служило за истицање у тексту, или као иницијал (код других писа ма нису постојала мала и велика слова), чиме оно превазилази сва дотадашња писма у практичном и естетском погледу. Каролиншка минускула је била доминантни европски рукопис у периоду од 9. до 11. века.

Крајем 9. века Константин (Ћирило) саставља прво ћирилично писмо глагољицу, са 38 слова.Писмо је рађено на бази грчког брзописног писма коме су додата слова за словенске гласове која нису постојала у грчком.Код Срба се ово писмо кратко одржало и они већ у 10. веку прихватају ново писмо ћирилицу која је у основи грчко унцијално писмо, у нашој терминологији устав. У односу на глагољицу промењена је графија, а задржан фонетски принцип, азбучни ред и назив слова.

Готичко писмо
Крајем 11. века долази до промена у облицима каролиншке минускуле и стварају се нова писма. Једна од промена је појава угластих потеза у пи сању, што уз вероватни утицај унцијале, доводи до појаве готичког писма. Прво имамо касну кароли ну, тј. рану готицу – то је писмо са карактеристика ма између ова два писма. Готичко писмо као так во је дефинисано од 1200. године. Писмо потиче са севера Европе, вероватно из да нашње северне Француске, а затим се проширило на Немачку, Шпанију и Енглеску. Процват доживља ва у 13. и 14. веку. Појаву нових облика писама обично не можемо посматрати одвојено од других тековина у уметнос ти, па се тако и готичко писмо везује за тежњу за стремљење навише у уметности северне Европе тог периода, што се јасно види у архитектури. Назив готички настао је као израз ниподашта вања међу хуманистима Италије, јер они нису по штовали ништа што долази са севера Европе, па је то био синоним за варваризам. За разлику од каролишке минускуле, код готичког писма имамо изражену вертикалу, што уз дру ге карактеристике, као што су збијене речи и редо ви, наглашена орнаментика, чини ово писмо мање читљивим. Готичко писмо није писмо једног народа, већ многих народа Европе. Захваљујући томе, време ном је дошло до стварања нових, регионалних видова овог писма.