• Јосиф Маринковић рођен је у Врањеву 3. септембра 1853. године. Родитељи Јован и Милева, рођена Савић, доселили су се из Кикинде у Врањево. Овде је похађао три разреда основне школе а четврти разред немачке школе завршио је у Петроварадину. Ова година послужила је као припрема за његово даље школовање које је наставио у Новом Врбасу и Кикинди да би после тога завршио Препарандију у Сомбору. Од завршетка гимназије до уписа у учитељску школу прошло је три године а Јосиф је и даље желео да учи музику. Још као дечак свирао је четири инструмента а очева жеља била је да му син постане адвокат или лекар да би на крају учитељска школа између свега тога била компромис. У Сомбору је стекао прва знања из музичке теорије, успешно је дириговао школским хором и почео да компонује. Убрзо затим изводио је своје прве хорске и инструменталне композиције. Професор Блажек (1847-1902.) храбрио га је и подржавао у овим настојањима. Школским хором дириговао је у Врањеву за време распуста на приредбама и беседама које су биле организоване у корист локалног позоришта. Пресељава се у Кикинду, одлази у Праг на Оргуљашку школу коју је завршио тек 1881. године. Његов велики таленат омогућиће му да се уврсти међу највеће музичке ствараоце и да постане један од водећих личности код Срба. Био је хоровођа Београдског певачког друштва а истовремено радио и као наставник музике у богословији и учитељској школи. Нешто касније био је у Бечу на стручном усавршавању. Као студент боравио је у Кикинди код родитеља за време распуста на студијама. Водио је “Гусле“ од 1876. до 1880. године. Пуних једанаест година био је хоровођа Академског певачког друштва “Обилић“ у Београду. Са својим композивицијама и хоровима учествовао је на свим значајним свечаностима у Београду и унутрашњости. Српско учено друштво из кога ће се касније развити Српска академија наука, бирала га је за свог члана. Српска краљевска академија наука примила га је за почасног члана априла 1907. године. Од 1901. године до смрти 1931. године бавио се углавном компоновањем. Као професор Друге београдске гимназије пензионисан је 1924. године. Маринковић је први српски композитор који је почео озбиљније да негује соло песму и значајан је по хорским композицијама са клавирском пратњом. Приликом сахране 14. маја 1931. године од њега су се опростили:у име министарства просвете Петар Крстић, композитор, у име музичара др Милоје Милојевић, у име хора “Обилић“ Богдан Васић, у име Друге београдске гимназије Бошко Бошкобић, у име Савеза певачких друштава професор Зукић, у име Певачког друштва “Маринковић“, Велимир Комарек и Војислав Рашић а у име Краљевске академије Вељко Петровић.

• Александар Берић У српском народу постоји много заборављених и незнаних јунака. Један од њих је свакако и поручник бојног брода I класе, Александар Берић. Рођен је у Новом Бечеју 13. aприла 1906. Поморску академију завршио је 1928. године. Прве године службовања провео је на Јадрану, а 8. децембра 1940. вратио близу свог родног места, након што је прекомандован на брод ''Драва'', који је пловио Дунавом.  Имао је задатак да да обезбеђује гранични сектор  Дунава код Бездана. Два дана водио је битку са патролним чамцима, трупама на обали и непријатељском авијацијом. 12. април 1941. био је последњи дан брода ''Драва'' и последњи дан у животу јунака, Александра Берића. Био је рањен али је и даље одбијао нападе непријатеља све док брод није потопљен. Берићево тело пронађено је код села Белегиш, 90 километара низводно од места потонућа. Пронашли су га сељаци и сахранили на сеоском гробљу у Белегишу. Новосадска касарна носи име Александра Берића.
  

• Милоје Чиплић син учитеља Жарка и учитељице Саре. Родио се 25. фебруара 1912. године у Новом Бечеју где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Новом Бечеју ,Србобрану и Зрењанину. Похађао је Учитељску школу у Сомбору, сликарску школу, студирао психологију на Филозофском факултету у Београду. Студирао је и права која није завршио. Бавио се глумом, био дописник разних новина али главна преокупација била му је књижевност. Као млад прихватио је идеје социјалне правде и због таквих схватања, хаошен. Као дописник много је писао о Новом Бечеју. 1935. године одлази у Церову, близу Ивањице одакле пише за Летопис Матице српске. 1938. године одлази у Нови Сад. Новембра 1939 одлази на одслужење војног рока у Бања Луку. Распад прве југословенске државе 1941. године дочекао је у Београду где се укључује у револуционарни комунистички покрет. Пише роман Тамнице.. 2.октобра 1941. ухапшен је а 17. октобра је стрељан у Јајинцима код Београда.

• Дубравка Нешовић рођена je у Новом Бечеју 1933. године. Родитељи су јој били глумци Новосадскоог-бановијског путујућег  позоришта па је  тако и Дубравка на сцени од своје  треће године. Завршила је музичку академију, а затим магистрирала на тему средњовековне духовне музике, у Брижу у Белгији. Изузетно моћним алтом деценијама је подједнако добро певала класичну музику, духовне песме, руске романсе и старограске песме и романсе. За архиву Радио Београда снимила је велики број песама, 18 сингл плоча, пет албума и два ЦД-а. Годинама је отварала традиционална Скадарлијска лета и водила школу певања у кући Ђуре Јакшића. Носилац је највиших друштвених признања у бившој Југославији. Најпознатије њене песме “Има дана“, “Кад би ове руже мале“, “Хладан ветар пољем пири“ ,оставиле су неизбрисив траг у  нашој староградској музици. Певала је на преко 3500 добротворних концерата, а данас скромно и повучено живи у једном дому за старе на Карабурми.

• Teoдора Боберић рођена 22.XII 1886. године у Врањеву и певала   у певачком друштву. Oд 1906. године радила је у Народном позоришту у Београду као члан хора а од оснивања опере 1908. и као солиста. Часове певања похађала је код Мирославе Бинички, супруге Станислава Биничког. Играла је 1911. у првом играном филму“ Карађорђе“ Јелену, супругу Карађорђа. Певала је и у Сарајеву а од краља Александра добила је на поклон прстен. Запажене улоге имала је 1907. године у “Чучук Стани“ тако да од тада добија главне улоге у комадима са певањем. Захваљујући мецосопрану и алту тамне боје који је поседовала у сугестивној интерпретацији тумачила је ликове из народног живота освежавајући их народном песмом. Имала је и улоге у операма“Сеоска лола“, “Коштана“, “Ђидо“ (Љубица и Петра), “Врачара“ (баба Хрка), “Кавалерија Рустикана“ (Ацучена). Учитељица Софија Богарош из Врањева имала је радио апарат који је износила на прозор да омладина слуша како Теодора пева. То је обично било у поподневним часовима а постојало је правило: “краве из тора, девојке из кола“. Тако је сумрак био сигнал одласка кућама. Умрла је 18. oктобра 1960. године у Београду сама и заборављена

• Јанош Месарош Рођен  30.01.1943.године у Новом Бечеју. Сликарством се бави од 1970. године после повреде кичме када је био принуђен  да напусти професионално играње фудбала. Овај светски признати уметник, љубитељ коња и живота у панонској равници веома је плодан сликар наиве. Мотивима је везан за Војводину и призоре равнице ,препознатљив је по сликама коња и разних детања са салаша. Бележи сцене из свакодневног сеоског живота.Његове слике пуне су колорита и енергије, пуне су шубара, лала, клипова кукуруза, сена, жутих бундева ,летећих ћилима, травнатог цветног тла. Широм света имао је око 270 самосталних изложби на којима је представио више од 7000 слика. Данас живи и ствара у Београду.

• Славко Симић (1924-2007.)  је био српски глумац. Дебитовао је 1953. године на сцени новосадског СНП-а, када је његов уметнички потенцијал препознао Велибор Глигорић, тадашњи упраник ЈДП-а који је волео да каже да је Симић његов изум. У својој матичној кући  Симић је деценијама, све до пензије, афирмисао драмску уметност и уметничко стваралаштво. Поред глуме писао је о великим глумачким ликовима Добрице Милутиновића и Зорице Шумадинац, објавио је своје разгорове са Ивом Андрићем и представио портрет шест управника  ЈДП-а. Био је председник Савеза драмских уметника Србије у периоду од 1968. до 1973. Добио је Вукову награду, у исто време када је његов млађи брат, глумац Никола Симић, награђен "Ћураном". Добитник је низа награда, међу којима су и Вукова награда (2005.), Златна колајна на Првом Фестивалу монодраме и пантомиме (1975), „Ћуран“ за најбољу улгоу на Данима комедије у Светозареву (Јагодини, 1974.), Златни ловор вијенац на сарајевском МЕСС-у (1964).

• Никола Симић глумом се бавио још у гимназији, глумио је у драмској секцији,  дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Прву улогу игра као студент већ 1957. године  у Југословенском драмском позоришту чији је стални члан од 1959. године. Играо је у многобројним филмовима и ТВ серијама. Прославио се улогом Мите Пантића у филмском серијалу  Тесна кожа ( 1982-1991.) Глумио је у ТВ-серијама „Срећни људи (1993-1995.) „Породично благо" (1998-2001.), „Агенција СИС" (2006, 2007.), "Љубав, навика паника" (2006, 2007). Од 1971. игра у представи "Буха у уху" са којом је 7. јуна 2011. прославио јубилеј 40 година играња. Познат је и по томе што је  синхронизацијама цртаних филмова на српски „позајмљивао“ глас Душку Дугоушку, Микеланђелу и Секачу у "Нинџа корњачама" ,Мегатрону, Блустрику и Чипу Чексу у "Трансформерсима" .Брат је глумца Славка Симића.

• Паулина Сударски рођена је 12. јула 1014. године у Новом Бечеју где је завршила основну школу. После гимназије студира у Београду на Академији ликовних уметности. Своје сликарство усавршавалa је у Италији и Француској. По завршетку студија била је професор цртања у Земуну Скопљу и Цетињу. Погинула је на Сутјесци 1943. године. Новобечејски вртић носи њено име.

Remove Weebly branding and customize the footer on your website by subscribing to a plan.

• Button

Ma