Из историје Баната

• Банат је географски регион који се простире јужним делом Панонске низије, између Мориша, Тисе, Дунава и Трансилванских Алпа. припада Србији, Румунији и Мађарској. Словени се на територији Ваната први пут појављују у 4.веку док је прва масовнија насељавања дешавају почетком 6. века. Користећи слабост Византије до 8. века преци данашињх Срба су постепено населили Балканско полуострво да би се у 9. веку после пропасти Авара на овим просторима јавили први облици словенске државности. Њихово примање хришћанства започиње у 10. веку. Оснивањем Краљевине Угарске Банат 1028. потпада под угарску власт. Непосредно пред отоманско освајање ових простора Срби су чинили знатан део становништва данашњег Баната a Бечкерек, Нови Бечеј, Врањево, Арач и Вршац били су поседу Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. На многим мапама између 15. и 18. века територија данашњег Баната помиње се као Расција (Рашка, Србија) и Мала Рашка (Мала Србија). Од 1552. до 1717. године, Банат је био под отоманском влашћу као Темишварски вилајет (Темишварска покрајина) подељен на санџаке и нахије. Њега је у име Отоманске империје освојио муслимански Србин Мехмед Паша Соколовић. Више од два века пре Карађорђа Срби у Банату су 1594. године под вођством великобечкеречког владике Тодора против турске власти подигли велики устанак. Трајао је пет месеци а последице су биле спаљивање моштију утемељивача српске православне цркве, Светог Саве. Турци су владику Тодора живог одерали а над српским становништвом спроводили невиђен терор.  Пожаревачким миром 1718. године Тамишки Банат постаје војна провинција и посед Хабсбуршке монархије. У време колонизације Срби у Банату били су организовани у полувојничкој организацији-Банатској земаљској милицији,под управом  и надзором  земаљске администрације са седиштем у Темишвару. У северном делу Баната милиција је имала четири чете са седиштима у Врањеву, Кикинди, Мокрину и Меленцима. У северном делу Баната милиција је имала четири чете са седиштима у Врањеву, Кикинди, Мокрину и Меленцима .На њеном челу налазио се  оберкапетан. У Врањеву је ову дужност обављао Лаза Поповић. Када је Гаврило Новаковић пренео седиште капетаније у Кикинду 1754. године успостављени су услови за бржи развој целог подручја. Градиле су се комуникације, поште и школе а трговина је цветала. Одлуком Марије Терезије 1774. Формиран је Великокикиндски привилеговани диштрикт са седиштем у Великој Кикинди. Као административно  управно подручје обухватао је десет српских места: Кикинду, Мокрин, Јозепово (Нови Кнежевац), Српски Крстур, Карлово, Врањево, Башаид, Кумане, Меленци и Taраш. Диштрикт је постојао до 1876. године. Захваљујући свом положају на реци Тиси,  Врањево је брзо напредовало тако да је подигнуто на степен варошице. По укидању  Диштрикта, Врањево, Карлово, Кумане, Меленци и Тараш припали су новобечејском срезу. У новембру 1849.године створено је “Војводство Србија и Тамишки Банат" као аустријска покраина која је укинута 1860. године. Од 1867. до 1918. године овим подручјем управља Угарска. После пропасти Аустроугарске у Банату је 31.октобра 1918. године проглашена Банатска  република која је трајала свега неколико дана. После Априлског рата 1941. године подручје Баната које је припало  Краљевини Југославији, окупирале су немачке трупе. Банат је ослобођен немачке  окупације 1944. године а  од 1945. део је Аутономне Покрјаине Војводине у Саставу Србије и СФРЈ.

• Југославија   Током XIX  и почетком XX  века постојало је више идеја југословенства, а предуслов за стварање југословенске државе било је избијање Првог светског рата (1914-1918.). Првог децембра 1918. године основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918-1929.). Држава је подељена на 33 области, на округе, срезове и општине. На челу области био је велики жупан кога је постављао краљ. Трећег октобра 1929. године краљ Александар Карађорђевић преименовао је државу у Краљевина Југославија (1929-1941.). Устав је именовао пет нација и шест република. На Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године збачена је монархија и проглашена Демократска Федеративна Народна Република Југославија (Титова Југославија). Седмог априла 1963. године донет је нови устав и тада је држава пронила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. 25. јуна 1991. године Словенија и Хрватска прогласиле су независност. Македонија је прогласила независност 8. септембра 1991. године, а Босна и Херцеговина 6. aприла 1992. године. Србија и Црна Гора 27. априла 1992. године одлучиле су да живе заједно и створена је Савезна Република Југославија. Четвртог фебруара створена је Државна Заједница Србија и Црна Гора. Она је престала да постоји 2006. године пошто је Црна Гора прогласила своју независност.
  

• Јосип Броз Тито (1892-1980.) револуционар и државник, премијер, доживотни председник, маршал и врховни командант војске. Због своје успешне дипломатске и политичке каријере био је веома популаран у земљи и иностранству. Међународну пажњу стекао је као вођа Покрета несврстаних и као уједињујући симбол мирољубиве коегзистенције народа Југославије. Многи су искрено жалили када је  умро ,а многи политичари изградилио су каријере критикујући га. Један је од наших ретких лидера кога су лечили наши лекари и који је умро природном смрћу.

• Свечана обавеза (текст којим се војници обавезују) рви пут у Србији спомиње се 1334. године у време Цара Душана и била jе нефорална до увођења стајаће војске у Србији 1334. године. Након династичке смене у Србији војници се заклињу прво Богу, а затим владару и застави. Формирањем Југословенске народне армије текст заклетве поприма и политичке елементе. Од 1. јануара 2011. године на  одслужење војног рока упућују се само они који то желе.
  

                                        Из историје Врањева

• Врањево се налази на левој обали Тисе 45 степени северне географске ширине, 20 степени источно  од Гринича. Име Врањева може се наћи у многобројним историјским изворима из периода средњег века до савременог доба а на основу археолошких ископавања може се закључити да је териоторија на којој се данас налази Врањево била насељена људским заједницама још од периода млађег каменог и бронзаног доба (Матејски  брод и Борђош). Из средњевековног периода   очувани  су остаци манастира Арача. На том месту била је вероватно и прва локација Врањева. Разни освајачи су за собом оставили и своју верзију имена овог града. Данашњи Нови Бечеј настао је од два насеља: Новог Бечеја који се до 1922. године звао Турски Бечеј и Врањева које се од 1888. до 1918. године звало Арач - Врањево. Од 1946. до 1952. године носило је назив по Волошинову, руском потпуковнику, који је погинуо приликом ослобађања Новог Бечеја, октобра 1944. године. Деведесетих година прошлог века административним мерама укинута је месна заједница Врањево,а остала је активна врањевачка црквена општина. Од тада његови  становници имају све предуслове за неку врсту кризе идентитета тако да су они истовремено и Врањевчани и Новобечејци. Најновија српска историја је нажалост историја ратова. Од тада је и број становника Новог Бечеја и Врањева непрекидно у опадању.
  

• Село Врањево године 1753. названо је по  Фрањи Лотариншком, мужу Марије Терезије. Постоје подаци који говоре да је 160 породица из Бачког Петровог Села, Мола, Аде и Старог Бечеја населило узвишицу врањевачког атара. Све до 1752. године  било је раштрканих земуница на Врањаку, Матеју, Шимуђу и око 12 километара удаљене Араче. Данашње Врањево настало је укидањем Потиско-поморишке границе 1751. године када су Срби из Бачке прелазили у Банат. Да би смањила незадовољство које је постојало код Срба пре укидања границе  верским гоњењем и спречила њихово исељавање из државе (1700-1750. иселило се у Русију 100.000 Срба), царица уводи народну милицију. Тако су Врањево, Кумане и Карлово чинили прву капетанију. Да је Врањево заиста масовније насељено 1752. године сведочи нам запис у Светом јеванђељу из Петровог Села кој је 1916. године предато Епархијском музеју у Темишвару (са старим антиминсом из 1743. године). Пре 1752. године овде је било гробље и црквица од плетера саграђена на узвишици где су нађени гробови и кости. Друга црква од плетера  саграђена је на данашњем месту храма  1752. године а тек 1807. године и црква без торња (подигнут 1859. године). Прва архијерејска посета темишварског епископа Мојсије Путника Врањеву била је   1776. године.“ Oсновна школа до оснивања до 1921. године била је власништво Црквене општине и смештена на више локација у Врањеву. (“Jaмуре“ у Новом Селу, површина је са које се вукла земља за градњу кућа у селу ,“Цедуљарница“, место одакле се наплаћивала друмарина ,такса за салашаре који улазе у село). Пошто нико од учитеља није желео тамо да  иде ,обично су радили млађи људи,учитељи који треба да се докажу. Kaнцеларија школе била је преко пута зграде политичке општине у Врањеву ,где је радио секретар школе или понеки болешљиви учитељ, од 8 до 12 часова. Садашња стара зграда Основне школе "Joсиф Maринковић" у Врањеву зидана је  1903. године средствима Црквене општине. Koнкурси у школи за школског учитеља ршавани су за певницом у цркви, пред члановима Црквеног одбора. Koначну одлуку о избору учитеља доносио је Црквени одбор на седници, тајним гласањем.   Почетком XIX века интензивирањем привреде долази до друштвеног и културног препорода. У Врањеву је 1830. године постојала дилетантска позоришна дружина, основана је редовна школа а 1838. године и народна читаоница.  У Врањеву је 1860. године основано прво професионално путујуће позориште Јована Кнежевића, зачетника Српског народног позоришта у Новом Саду. Године 1927. Нови Бечеј добија електричну централу.